Није згорега да поновимо да је велика заблуда да Црногорци добро познају своју историју. У већини се само држе старих, сервираних прича, које су до њих стигле већином из приповиједања ђедова и баба, који су слијепо вјеровали у оно што им је преко туђих попова, учитеља и уџбеника подастирано.
Говори се да историју пишу побједници. Данило Киш је у „Енциклопедији мртвих“ то детаљније објаснио: „Историју пишу победници. Предања испреда пук. Књижевници фантазирају. Извесна је само смрт.“ Онда, ђе је ту истина, у било ком виду? Или и она умирe распета између побједничке ароганције и прича које се све више удаљавају од ње!? Специфичан поглед на ову тему има српска историчарка Дубравка Стојановић. Анализирајући све веће насртаје и тежњу за ревизијом историје она истиче да: „Ми, на жалост, живимо у времену када историју пишу поражени и њихова освета је гора од освете победника“. И код нас је сада присутна повампирена тежња оних који, заробљени средњовјековним клерикалним мраком и ретроградним идеологијама, настоје да нам наново продају своје виђење историјских токова, у којима нема мјеста за Црну Гору и Црногорце.
Да ниједна несрећа не долази сама, показује и то да су нам и раније историју претежено писали они који су окупирали нашу земљу. Ништа боље стање није било ни након Другог свјетског рата и доласка „новога доба“. Сем часних изузетака, имали смо на сцени и у институцијама слијепе сљедбенике предратних грађанских историчара или прикривене припаднике теорија, по којима је све вриједно у Црној Гори српско насљеђе. Колико ли је само за то вријеме нових и „старијих“ историја написано, без релевантне утемељености?
Када то имамо у виду, онда није проблем у измишљотинама које се преносе причањима, већ у некритичком преузимању модела „истраживања“ заснованих на тим предањима, на које се историчари позивају као на поуздане изворе. Користило се то што је негда у Црној Гори било важно „метање у пјесму“, тако да су пјесме, приче, легенде и фалсификована документа постајали историјски извори. Лакше је било бјежати у мит, у нове митоманске обреде, него се суочити са истином, ако их је уопште и занимала. Занемаривани су артефакти и богата архивска грађа. Добили смо једну искривљену слику историјског насљеђа смјештену у митолошки оквир. А све оно добро, лијепо, величанствено из црногорске баштине, гурано је у запећак или просто присвајано, да би се сопствене историјске празнине попуниле.
„БРАТСКА“ ПОМОЋ
Мора се истаћи и да је посебан проблем што Црна Гора од непрекидне борбе није имала времена да се сама посвети утемељењу школских установа и научних институција. Ослонила се на „братску“ помоћ. Дошли су попови, учитељи и секретари извањци, доносећи своје пропагандистичке и асимилаторске идеје, које су своје исходиште налазиле у „Начертанију“, редигованом плану о заједници Јужних Словена, који је Илија Гарашанин свео на план о „Великој Србији“.
Довољно се подćетити једнога дописа који је Гарашанин упутио Јовану Вацлику, тадашњем секретару књаза Николе, који је тражио уџбенике за црногорске ђаке. Гарашанин је одговорио у стилу - Оно што је вама потребно не можемо дати, али ћемо вам послати оно што ће нама дугорочно бити од користи. У писму од 15. октобра 1862, Гарашанин Вацлику каже: „Неке књиге, као: толковања јеванђелија, логике кратке и простране; антропологија, психологија, пјеније, које је такође Црногорско Правитељство искало, нису послате зато, што је од тих књига у нашој књигопечатњи нестало, а неко код нас нису никако ни печатане нити их има на продају. Напротив, послато је Историја Србскиј пространи 100 комада, Историја Србскиј кратки 100 комада; Србљака 2 комада; по следова... ја усоп...х на Св. Пасху 20, Црквени Богословија 20 комада, које правитељство Црногорско није захтевало“. Што ће Црногорцима антропологија, логика, психологија, дај му слику измаштане историје, да туђу присвоји као своју. Што необразованији пук, то лакши за асимилацију.
И данас се провлаче и као аргумент користе фалсификати направљени од стране увозних кадрова (свака сличност са временом данашњим је упозоравајућа, да има коме). Требало је да прође скоро вијек и по да се открије и прокоментарише начин и посљедице кривотворења Даниловог законика, када је у чл. 92. додата „само“једна ријеч (односно три), која је фактички мијењала национални састав Црне Горе. Секретару књаза Данила „омакло“ се па је умјесто члана који је у оригиналу гласио: „И ако у овој земљи нема никакве друге народности и никакве друге вјере...“, добијено у штампаноме виду: „И ако у овој земљи нема никакве друге народности до једине српске и никакве друге вјере...“
Посебан проблем био је то да се скоро свака генерација у новијој повијести понашала као да од ње почиње историја. То је ипак мањи проблем од тога да су у Црној Гори посебне табу теме биле: говорити о аухтоности црногорскога народа, о културноисторијском насљеђу наше прве државе Дукље и пероду окупације и нестанка Црне Горе након Првог св. рата и о размјерама крвавог „бијелог терора“. Но, увијек је било истраживача које у трагањима за истином нијесу могли омести они који су били усавршили оркестрирану вјештину спрјечавања објављивања нових сазнања и вјештину потирања. Да споменемо браћу Радојевић, Павла Мијовића, Радослава Ротковића и других, који су дали велики допринос афирмацији црногорске баштине.
О пропусту и проблему због којих наведене теме нијесу објављиване говорили су многи. Истичемо ставове Павла Мијовића, Божидара Шекуларца и Чедомира Драшковића. Тако академик Мијовић наводи: „Што се досадашњих резултата истраживања наше етничке прошлости тиче, треба се сложити с новијим гледиштем по коме се етногенези и етноисторији приступало с унапријед одабраном схемом, при чему се показивана она факта која су ту схему потврђивала а игнорисана сва друга која су јој противурјечила. Покушаћемо да на ово питање друкчије гледамо.“
Што се тиче најстаријег дијела наше државности навешћемо само извод из рада проф. др Божидара Шекуларца „Дукљанска држава – Црногорски искон и коријени“, у коме се он пита: „Зашто оно чиме би се други народи поносили изазива отпор у дијелу данашње Црне Горе?“ Стварно, зашто?
ИЗОПШТЕЊА ЗА ИДЕОЛОШKУ НЕЛОЈАЛНОСТ
И трећа, мучна табу тема, о времену након нестанка Црне Горе са географске мапе, оштро је и са доста критике прокоментарисана од стране др Чедомира Драшковића: „О свему овоме, и много чему сличноме – из великог корпуса најтежих србијанских злочина против човјечности по Црној Гори између два свјетска рата, а нарочито послије анектирања Црне Горе 1918. године – има доста података и аутентичне документационе грађе, и у домаћим и у страним изворима. Па је срамно за црногорску културу, историографију и државу Црну Гору, што се о томе још увијек повремено и недовољно, готово случајно сазнаје. Заслугом савјесних и одважних аутора, понекад и оних којима то приоритетно није професионални задатак... Односно, мимо и на срамоту црногорских институција културе и науке! Ваљда су (културно, научно, цивилизацијски) важније жртве од џелата!?“
Они који су се усудили на прави, научно фундиран начин, почну изучавати разне историјске периоде, с указивањем на очите грешке, чак и намјерна фалсификовања, били су стигматизовани. На првом мјесту од политичких елита (ако им се уопште може придружити тај епитет), а затим од академске, улизичке и полтронске заједнице. Није се могло опростити озбиљним истраживачима што су се „дрзнули“, да научно-стручним методама оповргну дотадашње клишеизиране „историјске“ истине, засноване на пуким претпоставкама и догмама. Навешћемо само два сликовита примјера из времена заједничке државе. Ријеч је о српским научницима академику др Шпиру Кулишићу, уз кога је као „колатерална штета“ пострадао народни херој Саво Брковић и др Рељи Новаковићу.
Без претензија да судимо, наглашавамо да се на српске научнике Кулишића и Новаковића, осамдесетих година прошлог вијека, обрушила лавина прогона и изопштења. Ваннаучним средствима, кампања је диригована из политичко-партијских центара... Шпиро Кулишић, који је између осталог и аутор „Српског митолошког речника“, написао је књигу „О етногенези Црногораца“, у којој је на нучно фундиран начин говорио о аутохтоности црногорске нације. С тиме се нијесу могле помирити националистичке структуре великосрпске оријентације, иако су наступали са тобоже комунистичко марксистичких позиција. Марксистичко тумачење етногенезе Црногораца није помогло ни народном хероју, др Саву Брковићу (посебно због књиге „Етногенезофобија — прилог критици великосрбства“, објављене 1988. године), на кога се сручила сва булумента негатора постојања Црногораца, посебно осокољених тзв „антибирократском револуцијом“...
Није лак пут до истине и нових сазнања, јер ће се „тек посљедњих деценија XX вијека појавити неколико дјела која бар мало надомјештају пропуштене вјекове“.
